Vratila sam se...
Nije me bilo neko vreme, tj. bila sam tu, pratila sta se desava, ali mi se nije pisalo. Svasta se desilo u medjuvremenu. Bilo je, kao i uvek, i suza i smeha, i kise i sunca. Provela sam prelepih 10 dana sa njim, prvo na Zlatiboru, a onda u nasem gradu. Bili su to dani ljubavi, kao ostvarenje mojih snova! Provodili smo divne dane zajedno, smejali se, druzili sa nama dragim ljudima, budili se zajedno. A onda pravo budjenje. Njegov povratak kuci bio je za mene šok, mislim, znala sam da mora da ode, ali ipak kao da sam od jednom opet ostala sama. Prazan stan, prazan krevet, nema njegovih stvari. Gospode, kakva bol! Nisam mogla ni da pisem, ni da govorim. Ćutala sam. Nista ne boli kao praznina, kao nedostajanje. Ali opet, novo jutro, opet zazvoni sat i ti moras da ustanes i krenes na posao. Sve po starom. A novi dan. I poruka: Šta mi radi maza? I opet ga i volim i mrzim, mrzim njegove stalne odlaske, kao što volim njegove dolaske. A ipak, kao što je rekao Andrić "Ljubav, kada je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.". I oprostim mu sve, i samoću, i poljubim ga. Volim ga. Idem dalje. Borim se, za njega, za nas.
"Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi." D. Radović