Hasanaginica

Kakav lep dan, sve je bilo kao u snu. Sve. A onda predveče šetnja pored Dunava, oseti se da zima dolazi, a tebi to ne smeta jer te neko čvrsto drži i greje u svom zagrljaju. I svetla se pale na mostovima i preko u Kamenici, a Novi Sad svetluca na reci. Moj grad je još lepši kada ga posmatraš iz njegovog zagrljaja. Poljubac, jedan pa drugi. Sve jače me ljubi, bride mi usne. Greje mi ruke, dobro moje. I oprostiću mu što sutra neće biti sa mnom. Jer danas je bio moj i biće i prekosutra. Moj! I tačka. Rekao mi je večeras da će me voleti uvek mnogo, čak i kada odem, jer sve što je doživeo sa mnom, svaki tren, ne može nikad da zaboravi. Odgovorila sam mu da ako se ikada rastanemo, da cu ga uvek voleti makar malo. Jer to je realnije. U kolima, kada smo se vraćali spiker na radiju je rekao: Zapamtite, verujte u čuda, jer čuda se desavaju! Ja u čuda verujem i jednostavno verujem u to da ćemo biti još dugo zajedno. I neću prestati da verujem. Nikad.

I onda je počela ova pesma

Istinu prećuti

Znas ti da odes
umes da se vratis
i da svaki put
pola mi zivota skratis

Znam da me volis
al' kad te pogledam
svaki put ti, lopove
kroz prste progledam

Previse o tebi znam
i pomalo ostarim
zbog svega svaki dan

REF.
Zazmuri, samo da kraj tebe
lakse zaspim
da ne mislim kom zuris
i zbog koga kasnis
Da ne gledam
kad kosu popravljas
to znaci da me ostavljas

Mrzim te ljubavi
sto prave postaju
tek kad neko od nas dvoje
zguzva tudju postelju
Ne gledaj kako srce puca
to ces cuti
kad istinu precuti

Znam, idu dani
tuga sreci brani
da se ponovo
budimo na istoj strani

Odes ali ne znam
da te ne volim
nema mesta da od nas
dusu odmorim

Previse o tebi znam
i pomalo ostarim
zbog svega svaki dan