Hasanaginica

ON, JA, mnogo nevažnih likova oko nas. Vino, kafana ništa posebno, tamburaši prosečni, a nama sve divno, pogledi nam se zapliću, ma da li je ovo ludilo od vina? I prvi dodir ljubavi, mada znamo se dugo, ali ne ovako, nije ranije uznemiravao moje leptiriće. NE SMEM! Pričaće ljudi, ne smem zbog onog koji mirno spava dok mene nema. Ali rečenica: Jel smem da te odvezem kući? Prvi poljubac, mada je on uvek bio čovek koga sam osećala, je učinio da srušim svoj nesavršeni svet, koji me je već gušio. Dve godine sam živela između njega i stvarnosti, bežala, vraćala se, pokušavala da održim svoj život. Njegove nesakrivene reči u telefonu su samo bile poslednja kap. Ali vredelo je! Sve što sam preživela je vredno samo jednog njegovog zagrljaja. A grli me mnogo, tvrdi čovek sa kamena, je zaljubljen odavno u mene, poljubi me po hiljadu puta za sat vremena, ljubav je kao iz filmova. Uvek sam želela da doživim takvu strast da i posle 3 godine, drhtim od želje i ljubavi, ali kao i sve druge prave ljubavi i ova ima svoju tamnu stranu. Ja sam sada slobodna žena, ali on nije, niti će ikada biti. Njega tamo vežu dve jake niti. Umreće za mnom, ali će svake noći otići svojoj kući, jedva će se odvojiti od mene i plakaće ali uvek će otići. Da li to znači da me ne voli dovoljno, mada on teško da može da voli više? Ostanem, prazna, sama, emotivno ispražnjenja, uvek željna još njega, i padnem, i plačem, i pucam. Ali me njegovo Mazo moja, volim te, digne i natera da verujem u ČUDA! Jer i ova ljubav je čudo, pa nismo mi tinejdžeri da se zaljubljujemo tako, ovo je zrela ljubav, prava i jedina. Ni jedno od nas nije nikad tako volelo niti će. I izdražaću još hiljadu noći sama, jer svakoga dana je moj, i pored nje je moj, mene voli i sanja. Ona ga ima ali ga nema. Za mojim dodirom drhti tvrdi kamenjar mene moli nemoj me ostavljati, ljubi me satima, voli me oblačiću moj. Zato ja verujem u čuda, jer on je čudo moje!