Hasanaginica

Vratio se. Danas me je obasipao svojom ljubavlju ceo dan. Dobro moje, kaže mislio sam na tebe stalno, svakog trenutka. I znam da je tako, jer je uvek iskren, makar to nekada bilo i bolno. Nisam ga pitala, iako sam htela, zašto ja u životu moram da mu nedostajem. Nisam ga pitala ništa. Samo sam ga ljubila i grlila, želeći da zaboravim ova tri dana koja je proveo tamo, sa njima, bez mene. Ležala sam mu na ramenu dok je u jednom momentu pričao sa njom telefonom. E, koliko li je žena na ovom svetu koje misle da im on sedi u kancelariji ili negde sa prijateljima, dok on u stvari jednom rukom grli onu koju voli, dok drugom rukom drži telefon. E jadni smo svi zajedno. Niko tu nije stvarno srećan. A svi smo zajedno nesrećni, jer robujemo predrasudama, jer postavljamo sebi životne izbore i držimo ih se grčevito iako time gubimo, gubimo ljubavi svoga života. Iako ja sebi ne bih oprostila da se nisam dovoljno borila za ovu ljubav. I borila sam se i uspela da od njega dobijem puno ljubavi, svesna da se nešto najlepše što mi se dogodilo u životu, desilo u pogrešnom momentu. Molim se nekad da dozvoli da budemo srećni, jer osećam da ćemo se voleti celog života, bez obzira na to da li smo zajedno ili ne. Molim se da nikada ne ode od mene zauvek, jer ga ni jedna druga neće voleti ovom ljubavlju, ni jedna neće biti u njegovim očima ovoliko luda i uporna, ni sa jednom ne može imati toliko ljubavi i onih posebnih momenata. Znam da ću ga jednom izgubiti, da ću u jednom momentu morati dalje sama, bez dodira moje ljubavi, a to ne mogu da podnesem. Ja sam već jednom u životu donela odluku da ne želim njega da izgubim, da je vredan da žrtvujem nešto drugo, i nisam se pokajala. Zato...

Napisala sam mu sledeću poruku pre par minuta: "Voli te puno tvoja lujka, maza, oblačić, debelguza, ljubav tvoja, i još mnogo toga. I voleću te uvek. Jer ovo je ljubav koju vredi doživeti, i pored svih boli, i pored toga koliko bolimo jedno drugo, isto toliko se i volimo. Nisam ništa lepše doživela u životu, i ništa teže. Nisam imala situaciju u kojoj sam bila bespomoćnija a srećnija i voljenija. Možda kada razmislim, ne bih se nikada menjala sa nekim ko ima jasniju situaciju u životu a od ljubavi ni traga. Šta vredi nekom ko živi sa tobom sve što ima, kada ne zna kako duboko i jako ti znaš da voliš? Kada ne zna jačinu tvojih osećanja, kako to znam ja? Kada ne zna kako ti silno znaš da se daš? Kada ne zna kako ti iskreno voliš!"

Odgovorio mi je MMS-om. Poslao mi je pesmu "Olivera" od Đ. Balaševića, sa tekstom "Drugi bi sve imalo smisao,... Ime nije tvoje, ali su reči istinite, kao da si ti Olivera iz pesme". Na to mu nisam odgovorila, nisam znala šta da napišem, ostala sam bez reči. Šta reći? Da mu kažem da se stvari dese kada je suđeno, a ne kada nama odgovara, da se nisam mogla roditi ranije nego kada mi je bilo pisano, da se nismo mogli sresti ranije,... ne, ćutala sam, prvi put u životu, jer sve što bih rekla ne bi dalo odgovor ni pomoglo, ni njemu ni meni...Zato...Ćutim..