Hasanaginica

Sedim već sat vremena pred računarom i ne mogu da nađem prave reči kojima bih počela. Toliko je toga što ti želim reći, jer pretvorila sam se u malog zapisničara naše ljubavi. Ipak večeras mi fali još jedna reč. Toliko reči, a ni jedna ne može da ti pokaže koliko ćeš mi nedostajati. Umesto te reči, krene suza, u njoj se jedino nalazi ta reč. Falićeš mi bolno. Noću, kada ne budeš mogao da zaspiš, seti se moje kose, očiju i usana koje te ljube. Kada se zagledaš u lep mali oblak, pomisli na tvoj oblačić koji te čeka da se vratiš. Zažmuri i osetićeš kako te mazim po vratu. Osetićeš moj dodir, jer ga tako dobro znaš, osetićeš ali ja neću biti pored tebe. I videćeš me u svitanju, u sumraku, u talasu, u pesku, učiniće ti se da vidiš pramen moje kose. Neću biti tu. Biću daleko. Milovaćeš me ćutanjem, obraćaćeš mi se u sebi, zagrlićeš me praznim rukama. Neću biti pored tebe. Imaćeš me samo u svom srcu. Ipak, volim što postojiš i volim što si mi u srcu, ali ne volim što ideš bez mene, što ostajem sama. I kako možeš da mi tražiš osmeh, kada ja samo suze u očima imam. I ne mogu da ti obećam da neću plakati, to jednostavno ide iz srca i iz moje želje da budem sa tobom. Ne mogu ti to obećati, jer plačem i sada dok ti pišem. U subotu odlaziš....