Hasanaginica

Poslala sam ti veceras poruku na koju mi nisi odgovorio jos, mozda je i bolje. Verovatno da jesi, ne bi vise postojao u mom zivotu. Resila sam da ti kazem da i pored sveg moga truda nisam uspela da te naucim sta je ljubav. Sve sam pokusala. Uzasno grmi veceras, nedostajes mi. I ne mogu vise bez tebe. A tebe nikada nema kada mi trebas. Nikada nisi tu kada mi treba rame za plakanje. Ubice me samoca. Nedelju dana je kako si otisao. Non stop radim, radim, idem na Strand, kod mojih, vidjam se sa drugaricama, ali leka nema. Ne mogu da izdrzim vise. Nedelja je.... Sada je jos i ukisalo. Mrzim te. Kako mozes da me ostavis toliko samu, gde je tu tvoja ljubav?  Ugusice me bol opet. Zasto dozvoljavas da budem nesrecna?  Rekao si pre nego sto si krenuo da bi voleo da mene vodis, i ja to zelim, pa sta nas onda sprecava? Zasto si izabrao mene da povredis u zivotu? Da li sam ja to zasluzila? Koliko sam ti ljubavi dala u zivotu? Gde je moje mesto u ovom svetu?  Uvek sama? Da li ljubav mora da boli? Da li ova ljubav vise ima smisla? Bez dodira tvog, suze mi idu same. Sva sreca sto tvoja majica dobro upija moje suze, inace bih napravila poplavu. Stalno pricam sa tobom preko mejlova, poruka kao da si neki imaginarni, nepostojeci covek. Kada ti cujem glas, kao juce, dozivim neku blokadu i ne znam sta bih ti pre rekla, a tog momenta bih najradije zaplakala i molila te da se vratis kuci i da me vise nikada ne ostavljas. Tvoj odgovor na sve bi bio-Ne mogu. A moj - Ne volis me dovoljno. Necu se vise nikada u zivotu zaljubiti, nemam vise snage za to. Zelela sam samo ljubav, ne bilo ciju, nego tvoju. I znam da me volis. Ali uvek nedostajes. Nekad bih volela da me manje volis ali da si tu sa mnom, svakoga trena. Ljubim, upravo mi je stigla tvoja poruka, I pocinje recima Mazo moja...

Sedim već sat vremena pred računarom i ne mogu da nađem prave reči kojima bih počela. Toliko je toga što ti želim reći, jer pretvorila sam se u malog zapisničara naše ljubavi. Ipak večeras mi fali još jedna reč. Toliko reči, a ni jedna ne može da ti pokaže koliko ćeš mi nedostajati. Umesto te reči, krene suza, u njoj se jedino nalazi ta reč. Falićeš mi bolno. Noću, kada ne budeš mogao da zaspiš, seti se moje kose, očiju i usana koje te ljube. Kada se zagledaš u lep mali oblak, pomisli na tvoj oblačić koji te čeka da se vratiš. Zažmuri i osetićeš kako te mazim po vratu. Osetićeš moj dodir, jer ga tako dobro znaš, osetićeš ali ja neću biti pored tebe. I videćeš me u svitanju, u sumraku, u talasu, u pesku, učiniće ti se da vidiš pramen moje kose. Neću biti tu. Biću daleko. Milovaćeš me ćutanjem, obraćaćeš mi se u sebi, zagrlićeš me praznim rukama. Neću biti pored tebe. Imaćeš me samo u svom srcu. Ipak, volim što postojiš i volim što si mi u srcu, ali ne volim što ideš bez mene, što ostajem sama. I kako možeš da mi tražiš osmeh, kada ja samo suze u očima imam. I ne mogu da ti obećam da neću plakati, to jednostavno ide iz srca i iz moje želje da budem sa tobom. Ne mogu ti to obećati, jer plačem i sada dok ti pišem. U subotu odlaziš....

Kada sve saberem, mozda bi bilo bolje da sam danasnji dan prespavala. Jer, prvi put sam mu rekla ostani. Nije ostao. Ali ipak, bio je to dan pun ljubavi. Proveli smo kao i obicno divne trenutke zajedno, stvarno se volimo kao dve budale. I provodimo mnogo vremena zajedno, kada nismo zajedno visimo na telefonu kao cetrnaestogodisnjaci. Ipak, na kraju mu uvek vidim obrise ledja, uvek ga gledam kako odlazi. Obrisi njegovih ledja mi srce lome svakoga dana. A uvek trazi da izadjem na terasu, da ga ispratim, a da on meni posalje jos jedan poljubac-do sutra. Ne shvata da gubim deo razuma svaki put kada mu mahnem, znajuci da on ide njoj. Ipak, kada ga gledam na jastuku, kada osetim njegov dah na svom vratu, kada me ugrize za obraz, znam zasto sam pristala na takvu podelu uloga. Mnogo ga volim. I on mene, znam. Ipak, uvek mi fali ona rec kojom bih potpuno opisala nasu ljubav. Jer, cudna je to ljubav. Zbog nje sam vec jednom coveku slomila srce. I on od toga ne moze da se oporavi. Moj bivsi dragi. Danas je dosao po svoje zadnje stvari koje su jos kod mene. Sto bi rekla Vila bez krila, po svoj kofer proslosti. Strasno je kako sam povredila tog coveka. A nije to bio zasluzio, jer nisam bila covek prema njemu, trebala sam mu reci, prvoga dana- zaljubila sam se, volim drugog, nisam trebala docekati da sazna na ruzan nacin. I to je savet za sve, gledajte da ruzne stvari saopstite na lep nacin, ne dozvolite da to neko sazna na ruzan nacin. Tako bar ispadnes covek. I izaberes. Nazad nema. Zagrizes. I krenes.

Rekla sam mu danas prvi put. Ostani. Jedna rec. Rezultat isti. "Ne mogu. Volim te, ali ne mogu. Ne zelim da zivim bez tebe, ali se bojim da mi klinci to nece oprostiti, da cu ih izgubiti. Ne bih to podneo. Pokidan sam, pocepan, izmedju ljubavi koju osecam za tebe i njih. Ni njoj nisam spreman da kazem da volim drugu. Nisam. Kukavica sam, hteo bih i tebe da volim, da sam sa tobom svakoga minuta, ali ne mogu decu da povredim. Zivim zivot kao balon od sapunice, izgleda lepo, ali moze lako da pukne. Ucim decu da je porodica svetinja, da ne lazu, da ne varaju nikoga. Koji sam ja licemer. Los sam covek.". Kada je osecaj odgovornosti jaci od ljubavi.... Dobar je on covek. I razumem ga i ne razumem ga. Gde smo tu mi, a gde je ljubav? Zar je moj zivotni izbor da budem necija ljubavnica? Da zivim ko Tihi i Prle u ilegali (mada za nas znaju svi osim njegove zene i dece)? Ili da sve rasturim, pa da se nadam da ce vreme sve da izleci? Samo kada pomislim na to gusim se od bola. 

Najdrazi, volim te mazo moja, volim te najnezniji delu mog zivota. I hvala ti sto postojis, pa makar uvek bio "polovan" kao sto si danas. Zivim za sutrasnje jutro jer ces doci da me zagrlis.