Hasanaginica

Coveku koga volim najvise na svetu, koga volim vise od sebe, zelim sve najlepse za rodjendan! Ne postoje reci kojima bih iskazala sve sta ti zelim i sta osecam prema tebi. Ovako VOLIM TE, a u te dve reci staje puno toga.

Puno te voli mazatvoja!

Ovako se osecam:

Vratila sam se. Bila su to opet tri divna dana, moj rodjendanski poklon njemu, ma svaki trenutak sa njim je kao san. Tesko mi je i da pisem, jos sabiram utiske. Ljubav je stvarno nekad cudna, toliko je lepa a tako boli. Sinoc sam opet spavala sama. Spavala sam cetiri noci u njegovom zagrljaju, sada je tesko vratiti se u stvarnost. UZASNO je tesko. Kofer je raspakovan i odlozen da tuzan ceka neke nove lepe momente sa njim, u nekom drugom gradu. Moja poruka njemu, sinoc, napisana u kolima dok smo se vracali "Mnogo toga ti jos u zivotu nisam rekla i pruzila. Malo i sada gutam knedle, jer neke osecaje ne mogu da izgovorim, rasplakacu se. Moj neostvareni snu, bice tesko veceras zaspati bez tvog cvrstog zagrljaja. Toliko si me grlio ovih dana, posebno nocas, kao da sam ti jedina na svetu. I jesam. Ja sam, znam to, jedina za tebe u mnogo stvari. Obecaj mi da cu ostati jedina koju si poljubio tako jako na Lancanom mostu, na sred Dunava. Volim te, onako, bas... Tvoja ljuta papricica". Zaustavio je kola, procitao je poruku, okrenuo se prema meni, poljubio me, i rekao: "Obecavam ti. I znaj da si jedina u mom srcu. I tu ces uvek ostati, sta god da se sa nama desi. Ti si moja prva i jedina ljubav." I suze, i u njegovim i u mojim ocima. Zasto zivot mora biti takvo sra.e ? 

Lopov... Zovem ga tako u zadnje vreme. Jer on je mene ukrao od drugog, a meni je srce ukrao. Lopov moj...

Idemo redom od povratka sa mora. Bio je to buran susret. Nismo se videli 22 dana. Koliko suza, poruka, reci, slova, pogleda. Tezak period sam imala u zivotu, bas kad on nije bio tu. Sve se rusilo, prijateljstva, problemi na poslu. Ipak kada smo se posle tuznog perioda opet spojili, dani su postali opet lepi. Vidjamo se, volimo se, mazimo se, smejemo se. Ma malo se i svadjamo, jer nas problem nikako da se resi. Mada i ja sam resila da se promenim, dosta suza, ne placem vise. Shvatila sam da sam i pored svega, ja srecna zena. Zdrava sam, imam dobar posao, ima njega koga MNNNNOOGGGOOOO volim, a i on mene, toliko da me to ponekad obori sa nogu. I srecna sam sto on postoji. Makar uvek bio polovan.   

P.S. Da vam otkrijem jednu tajnu.... Pakujemo kofere, idemo zajedno u jedan od mojih najomiljenijih gradova na svetu.

 Ljubavi samo te volim. Uvek....

I uradila sam to. Pobegla sam. Sama. Neplanirano. Uvek dobro isplanirana i odgovorna osoba je danas resila da sutra ide na more! Posle dve nedelje njegovog godisnjeg odmora, nisam mogla vise da izdrzim, spakovala sam kofere i otisla na drugu stranu na more. Odmorila sam telo ali ne i dusu, jer kada sam po povratku otvorila vrata stana, docekala me je samoca, teska, hladna. Ista. Nisam ga videla pune tri nedelje, strasno. Nikada nismo bili ovako razdvojeni. Ipak, zadovoljna sam jer sam prvi put uradila nesto krajnje impulsivno, spakovala sam se i otisla, prvi put nisam mesecima planirala godisnji odmor, svaki trenutak. Hrabro sam samo otvorila kofer, ubacila najneophodnije stvari i .... Jedini je problem sto je on dosao ranije, ja vec otputovala, sada on opet otputovao i mimoisli smo se. Valjda je tako trebalo. Ipak zudim za njim neopisivo, trazila sam ga u liku svakog muskarca, ali ga nisam nasla. Obisla sam mesto gde smo nas dvoje prosle godine bili zajedno na moru. I tako prelepa plaza je prazna bez njega, pesak je obican, nije zlatan, kada pored tebe nije najdraza osoba. I ulice tog mesta, koje su mi se tada cinile tako lepe i romanticne, sada su bile samo uske i strme. Zalazak sunca je bio prazan. Fali mi taj zagrljaj majku mu, poljubac, uh, sta bih dala da ih osetim ovog trena.

Poslala sam ti veceras poruku na koju mi nisi odgovorio jos, mozda je i bolje. Verovatno da jesi, ne bi vise postojao u mom zivotu. Resila sam da ti kazem da i pored sveg moga truda nisam uspela da te naucim sta je ljubav. Sve sam pokusala. Uzasno grmi veceras, nedostajes mi. I ne mogu vise bez tebe. A tebe nikada nema kada mi trebas. Nikada nisi tu kada mi treba rame za plakanje. Ubice me samoca. Nedelju dana je kako si otisao. Non stop radim, radim, idem na Strand, kod mojih, vidjam se sa drugaricama, ali leka nema. Ne mogu da izdrzim vise. Nedelja je.... Sada je jos i ukisalo. Mrzim te. Kako mozes da me ostavis toliko samu, gde je tu tvoja ljubav?  Ugusice me bol opet. Zasto dozvoljavas da budem nesrecna?  Rekao si pre nego sto si krenuo da bi voleo da mene vodis, i ja to zelim, pa sta nas onda sprecava? Zasto si izabrao mene da povredis u zivotu? Da li sam ja to zasluzila? Koliko sam ti ljubavi dala u zivotu? Gde je moje mesto u ovom svetu?  Uvek sama? Da li ljubav mora da boli? Da li ova ljubav vise ima smisla? Bez dodira tvog, suze mi idu same. Sva sreca sto tvoja majica dobro upija moje suze, inace bih napravila poplavu. Stalno pricam sa tobom preko mejlova, poruka kao da si neki imaginarni, nepostojeci covek. Kada ti cujem glas, kao juce, dozivim neku blokadu i ne znam sta bih ti pre rekla, a tog momenta bih najradije zaplakala i molila te da se vratis kuci i da me vise nikada ne ostavljas. Tvoj odgovor na sve bi bio-Ne mogu. A moj - Ne volis me dovoljno. Necu se vise nikada u zivotu zaljubiti, nemam vise snage za to. Zelela sam samo ljubav, ne bilo ciju, nego tvoju. I znam da me volis. Ali uvek nedostajes. Nekad bih volela da me manje volis ali da si tu sa mnom, svakoga trena. Ljubim, upravo mi je stigla tvoja poruka, I pocinje recima Mazo moja...

Sedim već sat vremena pred računarom i ne mogu da nađem prave reči kojima bih počela. Toliko je toga što ti želim reći, jer pretvorila sam se u malog zapisničara naše ljubavi. Ipak večeras mi fali još jedna reč. Toliko reči, a ni jedna ne može da ti pokaže koliko ćeš mi nedostajati. Umesto te reči, krene suza, u njoj se jedino nalazi ta reč. Falićeš mi bolno. Noću, kada ne budeš mogao da zaspiš, seti se moje kose, očiju i usana koje te ljube. Kada se zagledaš u lep mali oblak, pomisli na tvoj oblačić koji te čeka da se vratiš. Zažmuri i osetićeš kako te mazim po vratu. Osetićeš moj dodir, jer ga tako dobro znaš, osetićeš ali ja neću biti pored tebe. I videćeš me u svitanju, u sumraku, u talasu, u pesku, učiniće ti se da vidiš pramen moje kose. Neću biti tu. Biću daleko. Milovaćeš me ćutanjem, obraćaćeš mi se u sebi, zagrlićeš me praznim rukama. Neću biti pored tebe. Imaćeš me samo u svom srcu. Ipak, volim što postojiš i volim što si mi u srcu, ali ne volim što ideš bez mene, što ostajem sama. I kako možeš da mi tražiš osmeh, kada ja samo suze u očima imam. I ne mogu da ti obećam da neću plakati, to jednostavno ide iz srca i iz moje želje da budem sa tobom. Ne mogu ti to obećati, jer plačem i sada dok ti pišem. U subotu odlaziš....

Kada sve saberem, mozda bi bilo bolje da sam danasnji dan prespavala. Jer, prvi put sam mu rekla ostani. Nije ostao. Ali ipak, bio je to dan pun ljubavi. Proveli smo kao i obicno divne trenutke zajedno, stvarno se volimo kao dve budale. I provodimo mnogo vremena zajedno, kada nismo zajedno visimo na telefonu kao cetrnaestogodisnjaci. Ipak, na kraju mu uvek vidim obrise ledja, uvek ga gledam kako odlazi. Obrisi njegovih ledja mi srce lome svakoga dana. A uvek trazi da izadjem na terasu, da ga ispratim, a da on meni posalje jos jedan poljubac-do sutra. Ne shvata da gubim deo razuma svaki put kada mu mahnem, znajuci da on ide njoj. Ipak, kada ga gledam na jastuku, kada osetim njegov dah na svom vratu, kada me ugrize za obraz, znam zasto sam pristala na takvu podelu uloga. Mnogo ga volim. I on mene, znam. Ipak, uvek mi fali ona rec kojom bih potpuno opisala nasu ljubav. Jer, cudna je to ljubav. Zbog nje sam vec jednom coveku slomila srce. I on od toga ne moze da se oporavi. Moj bivsi dragi. Danas je dosao po svoje zadnje stvari koje su jos kod mene. Sto bi rekla Vila bez krila, po svoj kofer proslosti. Strasno je kako sam povredila tog coveka. A nije to bio zasluzio, jer nisam bila covek prema njemu, trebala sam mu reci, prvoga dana- zaljubila sam se, volim drugog, nisam trebala docekati da sazna na ruzan nacin. I to je savet za sve, gledajte da ruzne stvari saopstite na lep nacin, ne dozvolite da to neko sazna na ruzan nacin. Tako bar ispadnes covek. I izaberes. Nazad nema. Zagrizes. I krenes.

Rekla sam mu danas prvi put. Ostani. Jedna rec. Rezultat isti. "Ne mogu. Volim te, ali ne mogu. Ne zelim da zivim bez tebe, ali se bojim da mi klinci to nece oprostiti, da cu ih izgubiti. Ne bih to podneo. Pokidan sam, pocepan, izmedju ljubavi koju osecam za tebe i njih. Ni njoj nisam spreman da kazem da volim drugu. Nisam. Kukavica sam, hteo bih i tebe da volim, da sam sa tobom svakoga minuta, ali ne mogu decu da povredim. Zivim zivot kao balon od sapunice, izgleda lepo, ali moze lako da pukne. Ucim decu da je porodica svetinja, da ne lazu, da ne varaju nikoga. Koji sam ja licemer. Los sam covek.". Kada je osecaj odgovornosti jaci od ljubavi.... Dobar je on covek. I razumem ga i ne razumem ga. Gde smo tu mi, a gde je ljubav? Zar je moj zivotni izbor da budem necija ljubavnica? Da zivim ko Tihi i Prle u ilegali (mada za nas znaju svi osim njegove zene i dece)? Ili da sve rasturim, pa da se nadam da ce vreme sve da izleci? Samo kada pomislim na to gusim se od bola. 

Najdrazi, volim te mazo moja, volim te najnezniji delu mog zivota. I hvala ti sto postojis, pa makar uvek bio "polovan" kao sto si danas. Zivim za sutrasnje jutro jer ces doci da me zagrlis. 

Nije me bilo neko vreme, tj. bila sam tu, pratila sta se desava, ali mi se nije pisalo. Svasta se desilo u medjuvremenu. Bilo je, kao i uvek, i suza i smeha, i kise i sunca. Provela sam prelepih 10 dana sa njim, prvo na Zlatiboru, a onda u nasem gradu. Bili su to dani ljubavi, kao ostvarenje mojih snova! Provodili smo divne dane zajedno, smejali se, druzili sa nama dragim ljudima, budili se zajedno. A onda pravo budjenje. Njegov povratak kuci bio je za mene šok, mislim, znala sam da mora da ode, ali ipak kao da sam od jednom opet ostala sama. Prazan stan, prazan krevet, nema njegovih stvari. Gospode, kakva bol! Nisam mogla ni da pisem, ni da govorim. Ćutala sam.  Nista ne boli kao praznina, kao nedostajanje. Ali opet,  novo jutro, opet zazvoni sat i ti moras da ustanes i krenes na posao. Sve po starom. A novi dan. I poruka: Šta mi radi maza? I opet ga i volim i mrzim, mrzim njegove stalne odlaske, kao što volim njegove dolaske. A ipak, kao što je rekao Andrić "Ljubav, kada je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.". I oprostim mu sve, i samoću, i poljubim ga. Volim ga. Idem dalje. Borim se, za njega, za nas.  

"Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi."            D. Radović

Ostaje mi nada da će mržnja sto si slabić postati veća od ljubavi prema tebi, ostaje mi nada da ću ti tada oprostiti svaku suzu koju sam prolila zbog tebe. Do tada mogu da ti pišem, iako to ne zaslužuješ, ponekad mi se čini da reči tako samo prosipam. A opet, hoću njima da ti pokažem i dokažem koliko te volim. Uzalud. Hoću da ti pokažem da sam vredna tvoje ljubavi. Uzalud. Zašto ti onda pišem? Kad ti ne ceniš moje reči, toliko da bi ih sačuvao? Kada se ja pretvaram u čuvara naših uspomena? Zalud... Vredim ja više od toga. Ipak, volim te svakog treptaja, uništiće me to, ali te volim svakim udahom. I dignem glavu sa jastuka svako jutro nadajući se. Ne znam samo kako ću onog dana dići glavu kada izgubim svaku nadu, kada mi otmeš zadnju nadu da će se život promeniti za mene. I teško mi je svakoga dana ali se borim lavovski, ja bar nisam kukavica. Borim se za oboje. Do oblaka. I preko njih. Moleći Boga, andjele i sve svete, da upletu svoj prste i da se sve promeni za mene. I moleći Boga da uvek budes srećan, u svom životu u kome nema mesta za mene. Kako da objasnim sebi da je tako velika ljubav pogrešna? Jer volim te svim svojim srcem. I nemoj da misliš da sam sada tužna, jednostavno je ovo jedna misao koja je pobegla iz mene.

Nekada me sve toliko slomi da nemam snage ni da pišem, nemam snage ni da se požalim bilo kome. Ne mogu dalje. Moram. Ne mogu. Moram. Ne mogu. Umorna sam od svega. Jako.

NEKAD SEDIM SAMA ČEKAM SREĆU KAŽU NEĆE ONA NAS,

TEŠE ME KAŽU KORAČA ZA NAMA...TAKO BEŽI MI DAN ZA DAN...

JA KO LUTKA TKANA SUZOM ANDJELA BEZ KRILA,

ŽIVIM BAJKU ČEKAM PRINCA JOŠ OD KAD SAM DETE BILA .....

NEKAD NEKO, NEKAD NIKO ČEKAM DAN DA SVANE

 OKREĆEM SE SVE JE ISTO KAD ČEKAM BOL DA STANE,

MISLIM JAKA SAM TOLIKO USTAJEM KAD TONEM JA

AL NEMA NIKO NEMA NIKOG SAMA SAM NA SVOME ZNAM....

KAD NE MOGU KAD NE MOGU BAŠ NIŠTA VIŠE,

KAD NE UMEM KAD NE UMEM BAŠ NIŠTA VIŠE....

KAZU ŽIVOT BEŽI LETI DALJE, KAD JE ŽIVOT BEŽI LETI DALJE,

KAŽU UZMI SVE JER NE DAJE NIŠTA VIŠE....

GLEDAM SAT SREĆA KASNI, OPET OPET I OPET....

KAD JEDNOM PADNEŠ KAŽU DA ĆEŠ PASTI OPET, OPET I OPET....

JA NE UMEM KAD NEMAM S KIM I NEMAM GDE ODAVDE,

JA NE UMEM JER PLAŠIM SE DA SUTRA SAMA PADNEM....

.....NEKAD NEKO, NEKAD NIKO ČEKAM DAN DA SVANE

OKREĆEM SE SVE JE ISTO KAD ČEKAM BOL DA STANE,

MISLIM JAKA SAM TOLIKO USTAJEM KAD TONEM JA

AL NEMA NIKO NEMA NIKOG SAMA SAM NA SVOME ZNAM....

KAD NE MOGU KAD NE MOGU BAŠ NIŠTA VIŠE,

KAD NE UMEM KAD NE UMEM BAŠ NIŠTA VIŠE....

KAŽU ŽIVOT BEŽI LETI DALJE, KAD JE ŽIVOT BEŽI LETI DALJE,

KAŽU UZMI SVE JER NE DAJE NIŠTA VIŠE.

Najviše na svetu volim onaj grad čije krovove prvo vidim svakog jutra. Moj GRAD!

Volim njegove ulice, mostove, ma sve, to je moj rodni grad.

Sarajevo volim jer ga uvek po lepom pamtim, dobri ljudi, hrana, dragi prijatelji. Tamo se uvek osecam kao kod kuce.

Budimpesta, kao da sam se rodila tamo, to je grad koji jednostavno osecam u srcu. Kuckamo ko jedno!

Istanbul, ljubav na prvi pogled. Istok- zapad,... sudar civilizacija.

Kairo, grad čuda. Neverovatan grad. Grad iznenađenja.

Rim, večni grad, mogla bih danima pisati o njemu...

I sada jedan običan gradić u Srbiji, ali za mene ima neobično značenje. U tom gradu sam se prvi put probudila pored njega, i zato je za mene neprocenjiv.

Ivanjica, zbog mnogo lepih trenutaka, neponovljivih.

I NA KRAJU GRAD KOJI ŽELIM DA VIDIM, ALI SA NJIM,... jer, mnogo sam gradova obišla, ali sa pogrešnim, opet na njim sam bila na nekim mestima koja i nisu tako zanimljiva, ali su meni bila prelepa, zato, nekad je važnije sa kim si, nego gde si.

Mazanjegova uradila domaći zadatak!

Nešto sam se ulenjila sa pisanjem zadnjih dana. Imam pune ruke njega pa ne stižem! Kao da sam se zadnjih mesec dana dosta promenila. Rekla sam sebi dosta je padanja, dosta depresije. Uživam sada u onome što mi se pruža. Imam ljubavi puno, neko me voli neobjašnjivo, pa sada, ode posle kući, ali... Viđamo se često, svakoga dana, provodimo sate i sate zajedno, ali vreme leti kada smo zajedno. Pričamo satima telefonom, razmenimo nebrojeno sms-ova i mejlova u toku dana. Moj tvrdi kamenjar sve više priznaje da ne može bez mene. Zadnje putovanje sa porodicom ga je uzdrmalo. Boji se toga. Trenutno je u fazi otkazivanja mora, traži razloge da ne ide. Već je izvrdao da ne ide na odmor sa njima na Zlatibor. Čovek jednostavno ne može bez mene, a realno ne može ni bez njih. To je neminovno dovelo do problema u njegovoj kući, ali nosi se on sa tim. Nekad se iznenadim koliko se on ne boji da će biti uhvaćen, koliko se mi krećemo zajedno, vozimo, šetamo, on praktično skoro živi sa mnom. Hahaha, javljaju mu se ljudi u mojoj zgradi. Mislim da je to dokaz koliko mu je stalno do mene, jer se istovremeno jako boji zbog svoje dece, ali želi meni sve da pruži i da bude sa mnom svaki trenutak kada može. Jer taj čovek - zna da voli, ali stvarno, duboko. A kaže da voli prvi put. Mene. I ja tako volim prvi put, pitam se nekad odakle tolika ljubav između dvoje ljudi koji su prošli mnogo toga. Dugo smo zajedno, a volim ga toliko, da mi čuveni leptirići cirkus u stomaku prave, kao prvog dana. Živim ja tako moju ljubav iz filmova. I lomim ga sve više i više, toliko sam uporna da ga dobijem, jer se jako volimo ali se bojim što bih tako povredila njegovu decu. Ipak, njegova ljubav je nešto neprocenjivo, voleli su me razni, ja pomalo njih, ali ovako, jako, zrelo, nisam osetila. Strast koja proradi od malenog dodira, čini da sa njim mogu da se ljubim satima, ej, nikada se nisam toliko ljubila sa nekim, njegove mekane usne me izluđuju, kao da život pijem sa njih. Iza oboje je život, on ima preko četrdeset, ja preko trideset, a ljubimo se na kiši, na ulici, u liftu, kao dvoje dece koji ne puštaju iz ruku novu igračku. Više od tri godine zajedno,... I zašto onda da ne budem uporna, pa ta ljubav meni daje emotivno pravo na njega. Ipak, nemam hrabrosti da ga ucenim, povredila bih ga tako, a to ne želim. Ljubim ga zato silinom vetra, mazim ga nežnošću oblaka, volim ga snagom vulkana, kao da je svaki trenutak zadnji. I nedam ga, i boriću se i dalje. To kažem sebi svako jutro i veče. Pomaže. Jedino su mi noći i dalje problem, spavam mirno samo na njegovom ramenu, ili stisnuta uz njegovo telo. Kada nije tu nesanica mi ne da mira. Ipak, svane novi dan, on mi porukom prvi poželi dobro jutro, i znam da je to još jedan dan u toku kojeg ću ga zagrliti i poljubiti. Zato se nasmešim, čak i ako sam se celu noć borila sa nesanicom. I kažem mu- Razmazio si mazu svoju, sada ne može da zaspi bez tebe. Odgovorio mi je- Moja maza je zaslužila mnogo, mnogo ljubavi, čak i više nego što joj pružam. Ljubim zato moju mazu, puno, puno. Ti si uvek sa mnom, u mom srcu. Mislim na tebe svake sekunde koju ne provedem sa tobom. Volim te najviše na svetu celom! E zato ja pristajem na sve, jer ga volim, a još lepši osećaj je što on mene voli jako, zato sam još uvek sa njim. I trpim, i razumem, i pristajem, zbog ljubavi. Da ga samo mrvicu manje volim, ostavila bih ga odavno, ne bih podnosila da sam, ipak druga. Ovako, čekaću i dalje. Ljubav mora da pobedi.