Danas sam razmišljala o pravom razlogu zašto ovde svraćam u poslednje vreme samo da pročitam blogove dragih ljudi, zasto više ne pišem, shvatila sam da je razlog to što u mom životu nema neke velike promene. A strah me je da vam to priznam. Ima malih promena, značajnih, ali onih pravih, konačnih odluka još nema. Imala sam veliki napad depresije krajem decembra, rešila sam da je kraj, nisam više mogla da se borim i sa njim i sa sobom i sa svima onima koji misle da je moja veza pogrešna, čak sam obećala da menjam i nick, ali ništa. Ostala sam. Tako da se kod mene nije ništa promenilo. Osim što sam pronašla neku novu snagu u sebi, nema više suza, nema depresije. Borim se. I u njemu se nešto promenilo. Mogućnost gubitka dodatno ga je vezala za mene i sada osećam njegovu svakodnevnu borbu za mene. Bori se dragi moj. I tu više nemam primedbi. Ljubav cveta, bili smo na dva lepa putovanja, nerazdvojni smo (osim kad je kući :-(),svakog sekunda u danu znam gde je, kada nismo zajedno provodimo sate pričajući telefonom, Bože, toliko lepih sekundi, minuta, dana, je iza nas. I neka je pogrešno i neka trpim poglede i prigovore i ogovaranja. I neka me krive i neka me mrze.
JA NJEGA VOLIM. ON VOLI MENE. I to je jedino što je važno.
Mili moj...Kada jastuk miriše na tebe... Samo te volim. Nekada je to lako, nekada tako teško, ali je uvek isto jako i ne posustaje, osećaj u stomaku, treperenje u srcu mi govori da nisam uzalud tu, jer takva ljubav se ne doživi dva puta u životu. Ona se čuva, jer je neprocenjiva, naša, a svoje se ljubomorno čuva i ne odustaje se lako. Jer najviše se voli onaj koji se teško dobije. Želim večeras da utonem u tvoje mirise na jastuku i da se iz njih nikada više ne probudim, jer ću ako se probudim shvatiti da si i ovu noć proveo na drugom mestu. Ali unapred ti to opraštam. Jer nedostaješ mi ljubavi...kada nisi tu, dan je predug bez tebe, mada si sve vreme sa mnom u mojim mislima, u srcu, glavi, tu te mazim, ljubim, pazim, milujem, i znam da ti to osećaš, znam da znaš, jer sve moje misli, liče na tvoje. Ljubim te jedini, sada te ljubim u mislima, sutra ću te ljubiti očima, ljubiću te osmesima, usnama, dodirima. Svojom ljubavlju ja sam tebe zaslužila. Ne želim jutro bez toga da mi stigne porukica od tebe i da ti ne čujem glas. Ne želim veče bez tvog zagrljaja. Ne želim život bez tebe. Ti moj život činiš životom. Jer ti si ja i ja sam ti. I da ne uspemo da ostvarimo našu ljubav potpuno, znaću, znaću da si me želeo u svom životu. Znaću. Osećaću. Misliću. Razumeću. Plakaću. Drhtaću. Neću odustati, jer neću biti JA bez tebe. Zato živim sa nadom da ću se ostatak života buditi pored tebe. Da ćeš me uveče grliti dok ne zaspim. Da ćeš mi uvek dodavati čašu vode kada sam žedna. Da ćeš me pokrivati u snu. Da ću ti uvek biti uteha. Najbolji prijatelj. Da ćeš u mom životu i dalje živeti ali i ostati. Da ću ja dobiti svoju savršenu fotografiju sa tobom pored sebe, u tvojoj glavi, jer muče nas te slike u tvojoj glavi. Živim za dan kada će realnost ljubavi pobediti tvoje predrasude i probleme. Znam da će naša ljubav pobediti sve. Jer je tebe i mene već pobedila.
Želim da sačuvam ovaj trenutak.
Želim da mi jastuk uvek samo na tebe miriše.
